Nisam mogla dovoljno da se otvorim, ali doktori su odbili da mi urade carski rez, kaže Aleksandra Stošić. Otkako sam se porodila u GAK u Višegradskoj 6. septembra, ne mogu da stanem na noge.
aleksandra-stosic-foto-marina-lopicic-1412637636-578912
Prikovana sam za krevet, a moram da dojim bebu, povijam je, njegujem, a ima grčeve… Ljekari su me unakazili i pitanje je da li ću moći da trčim kao nekad i bavim se atletikom, koja mi je najveća ljubav u životu.
Ovim riječima počinje svoju tužnu priču naša poznata atletičarka i reprezentativka Aleksandra Stošić (26) iz Beograda, koja, umjesto da se slika na pobjedičkom postolju, danas leži nepokretna u bolesničkom krevetu.
Mlada mama nadala se da će joj dani poslije porođaja sa ćerkicom Ivonom biti najljepši u životu, ali zbog nemara ljekara, kako kaže, proživljava pravi pakao. Ekipa Kurira Aleksandru je juče zatekla kako nepomična leži na krevetu jer joj je za vrijeme porođaja oštećena karlica, pa ne može da hoda.
– Trudnoća mi je bila prava bajka. Uživala sam noseći bebu i vjerovala sam da ću se poroditi bez problema. Kad god bi me prijateljice pitale da li ću epidural, ja sam odgovarala da nema potrebe.
Mislila sam, jaka sam, izdržljiva žena, na treninzima navikla na bol, zašto bih imala probleme. Međutim, zatekla me je prava drama na porođaju.
Punih 16 sati trajala je agonija jer nisam mogla dovoljno da se otvorim, ali ljekari su odbili da mi urade carski rez – priča Aleksandra i dodaje da su joj još prije porođaja urađena mjerenja, na osnovu kojih je moglo da se zaključi da joj je karlica preuska za rođenje bebe prirodnim putem.
– Prva greška ljekara bila je to što nisu shvatili da sam preuska za prirodan porođaj, a kad je krenuo, nisu mogli ništa da mjenjaju jer je postojao rizik da se beba zaglavi u kanalu.
Sve to naprezanje rezultiralo je povredom moje karlice, odnosno simfize (spoj pubičnih kostiju). Iako sam se danima žalila da trpim užasne bolove, nisu me shvatali za ozbiljno.
Govorili su: „Šta ti je, ti se prenemažeš, ustani, hodaj, šetaj. Normalno je da te boli, porodila si se.“ Međutim, bolovi su bili sve gori, a ja bih plakala svaki put kad bih stala na noge. Tek kad sam se dva puta onesvjestila, uzeli su me za ozbiljno.
Tada mi je urađen rendgen i ustanovljena mi je povreda. Zbog svega toga danas ne mogu da hodam, a pitanje je šta će dalje biti – priča očajna Aleksandra.
Klub Crvena zvijezda obećao joj je pomoć za rehabilitaciju, a za dva dana će uraditi nov snimak, da vidi kakvo je stanje poslije nošenja pojasa.
Do zaključenja broja nismo dobili odgovore GAK, ali nezvanično smo saznali da se Aleksandra nije žalila na tretman i grešku ljekara, kao i da će sve okolnosti njenog porođaja biti ispitane.
I lekari su ljudi, a to znači da mogu biti i glupavi i lopovi i pokvareni. U njima još postoji, živi onaj narodni mit da su "veoma pametni" pa od tuda i njihova uobraženost i arogancija još veća, tako da sebe smatraju (u najmanju ruku) polu bogovima ili bogovima! Iz tog razloga je sa njima teško normalno komunicirati jer oni sebe smatraju iznad običnog sveta. Sva ta njihova uobraženost često skupo stane pojedinca, negove najbliže (porodicu) pa samim tim i širu društvenu zajednicu. Onaj ko je pogođen tom njihovom arogancijom, neosetljivošću na tuđe zdravstvene probleme ili veoma često njihovom stručnom pogreškom (naopaka dijagnoza ili tehnička greška pri hirurškoj intervenciji i td.) a to se događa, nezna čovek kako da reaguje? da li da se osveti? jer samo to je nakakva moralna i psihički adekvatna kompenzaija za nestručni tretman bolesnika koji često zbog takve greške ostaje trajni invalid ili umre. Slično kao osveta za svaki drugi zločin. Oni su međo sobom veoma solidarni i ne priznaju svoje greške ni u kom slučaju a često su im i sudije iz pravosudnih institucija naklonjene.
OdgovoriIzbriši