OVO JE PRIČA DEČAKA KOJEG VIŠE NEMA: Pročitajte i dobro razmislite. Ovo se ne dešava uvek nekom drugom!

- Pričaću vam jezikom deteta kog više nema. Priča je istinita, i ovo je priča samo jednog dečaka, a koliko je još njih koji ovo i slično proživljavaju?! On više nije živ, ali njegov glas živi kroz njegovu porodicu - navodi se u priči koja je posvećena ubijenom dečaku, Stanku Gligoreviću
 Stanko Gligorević Foto: Profimedia/Alamy, Facebook/Stojanka Gligorevic
U dvorištu Osnovne škole “Knez Ivo od Semberije” u Bijeljini, prošle godine je ubijen šesnaestogodišnji Stanko Gligorević. Ubio ga je drug jer su, navodno, bili zaljubljeni u istu devojku.
Maja Jovanović je na Fejsbuku objavila potresnu priču napisanu, kako je rekla, iz perspektive dečaka kojeg više nema i koji je bio žrtva vršnjačkog nasilja. Priču vam prenosimo u celosti:
“Pričaću vam jezikom deteta kog više nema. Priča je istinita, i ovo je priča samo jednog dečaka, a koliko je još njih koji ovo i slično proživljavaju?! On više nije živ, ali njegov glas živi kroz njegovu porodicu. Ja sam dete. Dečak sam. Išao sam u osnovnu školu. Ja sam neko ko je imao porodicu, oca i majku, i sestru. Ja sam neko ko je imao rodbinu, drugare i drugarice, komšije i poznanike. Ja sam neko ko je imao život.
Imao sam. Verovao sam da su svi ljudi dobri, bio sam lakoveran, naivan, mislio sam da one zveri iz bajki samo tamo i postoje. U bajkama. Pogrešio sam. Zveri su postojale i među ljudima. Ali idalje sam verovao da svaka priča ima srećan kraj. Pogrešio sam.
Među mojim vršnjacima našao se i on koji me je ucenjivao. Jednom me je spasao kada su me napali, zahvaljivao sam mu, govorio sam mu da sam njegov dužnik. I postao sam to. Uvek sam mu bio dužan. A za šta? Za nešto što je on iscenirao, za nešto što je on smislio. Ti dečaci su bili njegovi drugovi, sve je bila gluma, sve je bilo iscenirano. Nisam to tada znao, sada znam. Došlo je vreme da mu uzvratim i pomognem. Trebao mu je novac. Govorio sam mu da nemam tolike pare, on je bio uporan i govorio kako ga ne zanima, kako je sad njemu potrebna pomoć. Skupio sam.

Jednom. I drugi put. I… I svaki sledeći. Svaki put suma novca bila je sve veća. Na kraju je počeo da me ucenjuje i presreće. U školi, van škole. Čak mi je jednom banuo i kući. Lagao sam roditelje za šta će mi novac, izmišljao bih da sam video neke dve majice koje su skupe, ali mi se jako sviđaju, zatim bih od tog novca otišao i kupio u nekoj jeftinoj radnji dve majice, a ostatak novca dao njemu. Mom “spasitelju”, mojoj noćnoj mori.
Postao je senka koja me prati, stalno je tražio još i još… Ucenjivao me. Mislio sam da će jednoga dana prestati. Pogrešio sam.