Pre tačno 2 godine, 3 meseca i 15 dana, moj muž je doživeo saobračajnu nesreću. Taj kobni utorak nikad neću zaboraviti… Kišovito jutro, 8 sati nosi mi ružu i doručak u krevet, peva mi pesme.. Valjamo se, smejemo, ludujemo i tamo negde oko 10 sati
oblači se i govori kako će se brzo vratiti sa posla, da ga čekam spremna i da me vodi na večeru…. Ja se celi dan spremam, šminkam jedva čekala da dođe prošlo 11 sati njega još nema. Kontam gužva u saobraćaju ili mu je nešto iskrsnulo.. Sati prolaze a mene hvata sve veća panika, zovem ga ali se ne javlja… 12:45 stiže mi poruka od njegove majke, kaže da dođem u bolnicu. Sva uspaničena odem tamo brzinom vetra kad on leži
na operacionom stolu, sav krvav, govori mi kako me voli da sam uvek bila njegova najveća ljubav, njegovo nebo njegovo sve… Rekao mi je ne zabo.. nije stigao da dovrši reč, ispustio je dušu. Od tog dana ja više ne živim, nemam život, nemam ništa, imam samo jednu ogromnu prazninu i lepa sećanja… Volim te Leo.
Nema komentara:
Objavi komentar